Kristijan Janković, član tima „Garaža 1“, šampion je Serbia Off Road karting takmičenja za 2011. godinu. On je sa 37 poena na poslednjem, desetom, trkačkom danu, uzeo drugo uzastopno zlato i u konačnom plasmanu završio ispred dva člana „HARD Racing“ tima – Andreje Hamovića i Damjana Radovanovića, koji su među sobom podelili srebro i bronzu, ali i uzeli zlato u timskom šampionatu. Osim prvoplasiranog Jankovića, poslednjeg takmičarskog dana na podijum su se popeli i Zoran Ćalić sa 35 i Marko Jovanović („No Limit“ tim) sa 34 poena.

Po sunčanom i toplom danu spustila se zavesa na treću po redu SOR sezonu – najkvalitetniju, naujzbudljiviju i najmasovniju do sada. Čak 22 takmičara pojavilo se na poslednjem trkačkom danu, kako bi pokušali da se “smeste” u prvih 24 koji će sledeće sezone voziti A šampionat. Za titulu su se, sve do poslednjeg dana, borila čak osmorica vozača, a koliko je šampionat bio uzbudljiv govori i činjenica da su pred poslednju, maraton trku, šansu za zlato u generalnom plasmanu još uvek imala čak njih šestorica. No, pođimo od sprinta…

Sprint test
IV grupa – Još jednom Nenad Đapa

Iako je došao tek na pola sezone, Đapa je u deset trka uspeo da ostvari čak šest pobeda, što je procentualno najbolji rezultat od svih takmičara. Ujedno, on deli treće mesto (sa Damjanom Radovanovićem) po broju pobeda u celom šampionatu – ispred njega su samo novi šampion Kris Janković sa osam i drugoplasirani Andreja Hamović sa sedam pobeda.
Ipak, treći dvostruki trijumf (i u sprintu i u maratonu) Đapa nije krunisao i trećim pojavljivanjem na pobedničkom postolju – zbog „debelog“ kašnjenja na prozivku i izvlačenje kartinga dobio je kaznu od 1000 dinara i 20 poena, tako da je na kraju dana imao tek 17 bodova umesto 37, čime bi osvojio srebro iza Jankovića.

Već po običaju, Đapa se odmah izdvojio na prvom mestu, vozeći karting broj 2. Njegov tempo je koliko-toliko uspevao da prati jedino Jovan Todorović, dok su se ostali borili za treće mesto. Na kraju, Todorović je bio drugi, a Danilo Šegan treći. Đorđe Jovanović je uspeo da odbije napade Srđana Lekovića i završi kao četvrti, dok je Milorad Kuzmanović bio šesti.

III grupa – Pobeda Predraga Spasojevića u poslednjem krugu

Na poslednjem trkačkom danu se, zanimljivo, pojavio najmanji broj takmičara tokom cele sezone – „svega“ dvadeset dvoje. Ovo „svega“ ide pod navodnicima, jer je najveći broj vozača prošle sezone bio 17; ipak, do sada, tokom cele sezone nije bilo manje od dvadeset petoro. Kao posledica, na X trkačkom danu su bile formirane male grupe – da nije bilo Đapinog dolaska u „poslednji čas“, samo prva grupa bi imala šest takmičara, a ostale po pet. Sledstveno, i trke nisu mogle biti toliko uzbudljive, na kakve nas je SOR navikao i pomalo razmazio. No, daleko od toga da je vožnja bila nekvalitetna – nije, a sprint treće grupe je pokazao da stoji direktno nasuprot i prethodnoj, generalno tačnoj, a u ovom slučaju potpuno pogrešnoj tvrdnji o manjoj zanimljivosti – Predrag Spasojević („Mozzart“ tim) je pobedio bukvalno u poslednjem krugu.
Zoran Ćalić je vodio celu trku, Spasojević ga u stopu pratio, i, kao u prethodnoj trci, ovaj dvojac je daleko odmakao ostatku grupe. No, za razliku od raspleta prethodne grupe, vozač „Mozzarta“ je odličnom vožnjom uspeo da u poslednjem krugu obiđe vodećeg Ćalića, i tako sebi obezbedi drugu pobedu ove sezone – oba puta u sprintu.
Ništa manje uzbudljiva nije bila borba među ostalom trojicom takmičara. Nakon tri kruga provedenih na trećem mestu, drugi vozač „Mozzarta“ Vladimir Inić je odjednom pao na peto – obišli su ga i Branislav Jakić („Romantičari“) i Marko Momčilović („Mass Motul“). No, to nije bio i konačan plasman. Nakon dva kruga jurnjave i pokušavanja obilaženja na sve moguće načine, Momčilović je dva kruga pred kraj pretekao i Jakića i završio kao treći. „Romantičar“ je bio četvrti, a Inić peti.

II grupa – Pavle Mileusnić prvi kroz cilj, prvo mesto Draganu Jovanoviću

Sada već dolazimo do grupe u kojoj su dva vozača mogla i do titule u generalnom plasmanu, uz povoljnan ishod u prvoj grupi – reč je o Luki Babiću („Romantičari“) i Draganu Jovanoviću („Hues“). Ipak, reč je bila tek o teoretskoj šansi – da ili Luka ili Dragan pobede u obe trke, a da u prvoj grupi bude dosta (dovoljno, zapravo) odustajanja.
Dragan Jovanović je svoj deo ispunio – vodio je tokom cele trke, i na kraju, prema tabeli, završio prvi. Prema tabeli – jer je u finišu trke Pavle Mileusnić pretekao Jovanovića i ušao prvi kroz cilj. Međutim, prilikom obilaska je došlo do kontakta, sudije su obilaženje okarakterisale kao prekršaj uletanja i vratile vozaču „Huesa“ prvo mesto. Mileusnić je tako bio drugi, a treći Marko Jovanović – Jovanovića mlađeg je, takođe u završnici trke, pretekao Luka Babić, ali samo da bi odmah potom pogrešio u lakat krivini, ponovo prepustivši treće mesto Marku Jovanoviću. Poslednja je bila Ana Petrović, koja je imala peh da početkom trke izleti kod tornja, zaglavi se u travi, puna dva kruga pokušavajući da se vrati na stazu. Na kraju je u tome i uspela, ali to je bilo dovoljno „samo“ da završi trku. Opet, „samo“ ide pod navodnice – videćemo zašto u maratonu prve grupe…

I grupa – Hamović prvi, Janković drugi

E, u prvoj grupi već ništa nije moglo da se predvidi – izuzev, donekle, Ermana („Garaža 1“), koji je bio u sličnoj poziciji kao i Babić i D. Jovanović, bilo ko iz ostale petorke je mogao da postane šampion poslednjeg dana: Perović („Mass Motul“) je imao najviše bodova pre starta, ali je izvukao nešto slabiji karting („osmicu“), i bilo je teško očekivati da očuva tu prednost nakon sprinta; Nikola Simić („Hues“) je imao tri boda manje od Perovića i, takođe, jedan od slabijih kartinga („nulu“); Radovanović („HARD Racing“) je izvukao „četvorku“ koja je pre toga učestvovala u samo jednoj trci, a „dvojka“ i „petica“ su dominirale u sprintu – u sve tri prethodne trke pobednik je bio vozač koji je izvukao „dvojku“, dok je „petica“ učestvovala u dve trke, i oba puta bila druga.
Ništa se nije promenilo ni u četvrtoj trci dana, odnosno sprintu prve grupe. Hamović („2“), Janković („5“) i Radovanović („4“) su već nakon prve lakat krivine odmakli preostaloj trojici vozača, i do kraja su samo povećavali prednost. Negde na polovini trke, Hamović i Janković su odmakli Radovanoviću, tako da su se formirale tri „grupe“ – vodeći dvojac, iza njih Radovanović, bez šansi da ih ugrozi, a daleko iza Radovanovića trojka koja je vozila „na branik“: Erman, Perović i Simić. Erman je u prvoj polovini trke uspevao da se održi na četvrtom mestu, ali su ga na nekoliko krugova pred kraj obišli i Perović i Simić, tako da je sprint trka završena sledećim redosledom: Hamović (15 bodova), Janković (12), Radovanović (10), Perović (8), Simić (6) i Erman (5 bodova). Usledili su

NOVO IZVLAČENJE I KALKULACIJE

…nakon kojih se brisalo sve što je urađeno tokom cele sezone, svodeći se samo na poslednju trku – barem za petoricu vodećih koji su još bili u igri za titulu. Najzad, malo je onih koji će u detalje pamtiti kako je tekla sezona – nakon izvesnog vremena, ostane upamćen samo pobednik, eventualno osvajač srebrne i bronzane medalje. Zvuči surovo, ali u sportu je uglavnom tako – na kraju, šta će, na primer, Peroviću i Simiću (Simiću naročito) ostati više urezano u sećanje: kako su se tokom cele sezone smenjivali u vođstvu, bili na vrhu tabele nakon sedam od devet prethodnih takmičarskih dana, ili bolne greške (Perović) i još bolniji pehovi (Simić) koji su im se desili u poslednjoj trci sezone?
Po završetku prve trke, na čelu se nalazio Hamović sa 225 bodova. Janković je bio drugi sa 223, Perović treći sa 222, a po 217 su imali Radovanović i Simić. Hamović, Janković ili Perović su sigurno prvi i uzimaju titulu ukoliko pobede na maratonu; Radovanović ili Simić biće prvi ako pobede, uz uslov da Hamović, Janković i Perović završe kao treći ili slabije; Hamović, Janković ili Perović uzimaju titulu i kao drugi, ako prvi ne bude neko od preostale dvojice, i tako dalje, i tako dalje, proračuna je bilo mnogo, a sve je zavisilo od jednog faktora: sudbina celokupne sezone se svela na sreću prilikom izvlačenja.
Jer, teško je pobediti ako vozite „keca“; i Zastavinog, a i ovog sa Ade Huje; na Hamoviću je bilo da pokuša da opovrgne ovu tvrdnju. Janković je izvukao „dvojku“, koja je pobedila na sve četiri prethodne trke; Perović nije imao sreće sa „nulom“, niti Erman sa „osmicom“; Radovanoviću je još jednom pripala „četvorka“, a Simić je mogao biti zadovoljan sa „peticom“. Sa nestrpljenjem se očekivala poslednja trka sezone.

Maraton test
IV grupa – I ponovo Đapa

Ako je u sprintu „dvojka“ bila bolja od „petice“, a oba kartinga daleko bolja od svih ostalih, Đapa je rešio da preokrene ovaj trend. Već nakon prvog kruga, vozeći „peticu“, imao je veliku prednost – toliku, da je čak imao luksuz da u petom krugu izleti u lakat-krivini, i ipak ostane ubedljivo prvi. Kao i u sprintu, jedini koji je, bar delimično, mogao da prati Đapin tempo bio je Jovan Todorović u kartingu broj 2. Zajedno, prvi dvojac je daleko odmakao grupi od tri vozača – Šeganu, Lekoviću i Đorđu Jovanoviću – koji su u ovom poretku počeli i završili trku, kao treći, četvrti i peti. Daleko iza njih, kao šesti je na cilj stigao Milorad Kuzmanović.

III grupa – Ubedljiva pobeda Zorana Ćalića

Đapa je u prethodnoj trci počeo da ističe snagu „petice“, a Zoran Ćalić je dodatno pojačao ovaj utisak. Veoma lako i bez konkurencije, on se od početka odvojio od konkurencije i više nego ubedljivo završio na prvom mestu, daleko ispred drugoplasiranog Momčilovića u „dvojci“. Koliko je Ćalić bio bolji od Momčilovića, toliko je potonji bio bolji od ostatka grupe, koja je vozila izjednačenu trku, u rasporedu Spasojević, Jakić, Inić. U šestom krugu je Jakić izbio na treće mesto, ali samo za kratko – u sedmom se ponovo na treću poziciju vratio Spasojević. Na pet krugova do kraja i Inić obilazi Jakića, ali onda, tri kruga pred kraj, pravi grešku posle tornja i dozvoljava Jakiću da završi kao četvrti, a vozač „Mozzarta“ u cilj ulazi kao peti.

II grupa – Prva pobeda Marka Jovanovića

U poslednjoj trci sezone, Marko Jovanović, vozač „No Limit“ tima, došao je do svoje prve ovogodišnje pobede. Mlađi Jovanović je, pogađate, vozio „peticu“, i, kao i njegovi prethodnici, ubedljivo trijumfovao. Nekoliko desetina metara iza njega u cilj je ušla Ana Petrović, a na stotinak metara iza nje sve vreme se vodila borba za treće mesto između Mileusnića, starijeg Jovanovića i Babića, u tom rasporedu. Ispavši iz borbe za titulu, ali i za pobednički tron, Dragan Jovanović i Babić su odvezli opuštenu, mirnu trku, bez trzavica – jedan od momenata koji će se pamtiti sa ove trke se dogodio u šestom krugu: Babić je, vozeći „jedinicu“ („odlično leži u krivinama, ali je očajno spora na pravcu“, moglo se čuti na kraju dana od vozača kojima je dopalo da je voze), nekako uspeo da posle šikane prestigne Jovanovića; na pravcu, naravno, Jovanović je bez po muke stigao Babića. Shvativši da uopšte nema razloga da se brani i vozi defanzivno,Babić se pomerio u stranu, propustio Jovanovića, i u momentu preticanja, uz osmeh, „bacio kosku“ vozaču „Huesa“.
Čitavih deset krugova je Pavle Mileusnić držao treće mesto, međutim, na četiri kruga do kraja, Jovanović stariji je iskoristio Pavlovu naviku da u startnoj/ciljnoj ravnini namešta potkapu, te ga je obišao a da vozač „No Limita“ nije ni video „Hjuzovca“. U pokušaju da popravi grešku, Mileusnić je napravio novu – okrenuo se u laktu – ali ni to nije bilo dovoljno Babiću da ga stigne, te je Dragan Jovanović na kraju bio treći, Mileusnić četvrti, a Luka Babić se dokotrljao na peto mesto.

I grupa – Titula za Kristijana Jankovića

„Plan mi je bio“, pričao je Hamović, „da kako god mogu izbijem odmah na prvo mesto i da pokušam da ga zadržim do kraja“. Zvuči ambiciozno, ali Hamović je već mnogo puta pokazao da ga je veoma teško obići kada jednom zauzme poziciju, a nije na odmet još jednom se podsetiti i one, već čuvene, trke kada je vozač „HARD Racinga“ dvadesetak krugova držao trku pod kontrolom na vodećem mestu, ne dopuštajući koloni vozača da ga preteknu. Delovalo je za trenutak da će plan početi da mu se ostvaruje: startovavši sa treće pozicije u gridu, odmah je sa unutrašnje strane izbio na prvo mesto. Na njegovu nesreću, vozio je „keca“, onog istog koji je „očajno spor na pravcu“, a prva, spasonosna krivina je bila udaljena bar stotinak metara: „Samo su odjednom svi proleteli pored mene“, rekao je Hamović nakon trke, verovatno tog trenutka postavši svestan da će biti potrebno da se dogodi čudo pa da se vrati na pobedonosnu prvu poziciju.
Čudo je očekivao i Nikola Simić. Vozeći „peticu“ poveo je trku od početka; drugi je bio Radovanović, a treći Janković – ovo je bio idealan početak za Simića, kome je upravo ovakav raspored donosio titulu šampiona SOR-a za 2011. godinu. No, stvari su se promenile već posle trećeg kruga: Radovanović nije uspeo da se dugo bori sa bržim Jankovićem i njegovom „dvojkom“, te je već u trećem krugu Kristijan izbio na drugo mesto, i povećavao prednost nad vozačem „HARD Racinga“. Ovo je već bila situacija koja je u potpunosti odgovarala Jankoviću: iako drugi, iako bez ikakve šanse da stigne Simića, čija je „petica“ prosto gutala asfalt i non-stop povećavala prednost, ipak je bio na poziciji koja mu donosi šampionsku titulu. Simić, svestan ogromnog vođstva, ali i činjenice da mu ono neće pomoći ako Janković ostane drugi, sredinom trke je, prilikom prolaska kroz start, raširio ruke, kao da kaže „šta vredi“. Ipak, pobedom, Simić bi završio na drugom mestu – ispred njega bi jedino bio šampion Srbije u kartingu, što bi takođe bio izvanredan uspeh. Niko nije mogao da ugrozi Simića, „samo“ je trebalo da završi trku i bude drugi. „Samo“…
Iza vodeće trojke, sa veoma malim, ali postojećim šansama za titulu, Božidar Perović se, po ko zna koji put ove sezone borio za mesto sa Bojanom Ermanom. Međutim, i te male šanse su otišle u nepovrat kada se u petom krugu okrenuo u laktu, i pao na poslednje mesto. „Ne mogu da verujem šta sam uradio. Glupa, početnička greška“, bio je ogorčen Perović nakon završenog trkačkog dana i poslednjeg mesta u maratonu. Obišavši Perovića, Hamovićeve ambicije su porasle, no, za to je trebalo obići preiskusnog Bojana Ermana. Tokom puna dva kruga viđena je borba, ne „na branik“, već „na kontakt“ – najpre je Erman zatvorio Hamovića na pravcu, kada je ovaj pokušao da ga obiđe sa unutrašnje strane. Hamović mu nije ostao dužan, sve vreme „čukajući“ i „kuckajući“ Ermana od pozadi i sa strane, da bi mu na kraju uleteo u šikani i uz kontakt ga izgurao i prestigao. Erman je u tom trenutku pomalo ljutito pogledao u Hamovića, pripretio prstom, a nakon toga, kako i sam Hamović kaže „sve je bilo potpuno fer i korektno sa Ermanove strane“. „Hteli smo prvo da obojici pokažemo crne zastave, ali sam rekao Bunčiću ’ajde da ih pustimo, baš da vidim dokle će ovako’“ rekao je, uz smeh, Đorđe Simić nakon trke.
Izuzev „dvoboja“ Ermana i Hamovića, trka se razvodnila – prva trojica su vozila svaki svoju trku, na po stotinak metara udaljenosti, Perović nije uspeo da se pomeri sa poslednjeg mesta – bilo je potrebno da se desi kvar ili čudo, pa da Kristijan Janković ne uzme titulu. Čudo se nije dogodilo, ali kvar, na žalost, jeste. Na krug do kraja, pri ubedljivom vođstvu, Nikola Simić je posle šikane jednostavno stao, i prvi pogled je bio dovoljan da se vidi koliko je bilo veliko ono pominjano „samo“– prednja osovina na kartingu je pukla i Simiću je otpao točak, prisilivši ga tako da ne završi poslednju trku sezone. Rezigniran, Simić je pomerio vozilo sa staze, a pored njega je prohujao novi šampion – Kristijan Janković iz „Garaže 1“, pobedivši tako po osmi put, treći u poslednje tri trke. Kao drugi je u cilj ušao dvostruki, sada već bivši šampion, Damjan Radovanović; Hamović je bio treći, Erman četvrti, a Perović peti. Osim Jankovića, razloga za slavlje su imali i „HARD-ovci“ – Hamović je završio ka drugi u generalnom plasmanu i uzeo srebro, Radovanović kao treći, a u timskom šampionatu, „HARD Racing“ je na kraju bio prvi i uzeo timsku titulu sa ukupno 478 bodova; druga je bila „Garaža 1“ sa 464, a treći je bio „Hues“ sa 431. poenom.

Za kraj

Pobednici su otvorili šampanjac, fotografi su slikali, druženje je nastavljeno do mraka. A kada je pao mrak, pokazalo se zašto je vredelo dolaziti na trke, i zašto će sledeći SOR šampionat biti još bolji: šestoro vozača, među kojima i oni koji su najviše izgubili poslednjeg dana – Nikola Simić i Božidar Perović, odvezlo je „revijalnu“ trku, koja je, bez sumnje bila nešto najbolje što je viđeno tokom cele sezone: pravo, drugarsko trkanje, preticanje, bez napetosti i bez imperativa da se bude prvi; vožnja zarad uživanja u lepoti; bez pravila, ali bez i nagoveštaja bilo kakvog incidenta, uprkos do sada neviđenim pokušajima obilaženja i ulaženja po tri vozača paralelno u krivine; najzad, čekanje onog ko je najbrži (pogodite koji je karting vozio) da mu se i ostali pridruže, jer, nije bilo bitno biti najbrži; bilo je bitno uživanje. A zahvaljujući Ani Petrović, Nikoli Simiću, Božidaru Peroviću, Predragu Spasojeviću, Damjanu Radovanoviću, i najzad, jednom od organizatora trka Đorđu Simiću, malobrojni preostali posmatrači su mogli da vide lepotu, i uživaju u radosti vožnje.
Pozdrav, do sledeće sezone.

SOR Kart reporter
Radmilo Marković

Slike pogledajte ovde